U na­se­lju Ra­sad­nik, u Vo­lo­đi­noj uli­ci, na sa­mo pe­de­se­tak me­ta­ra od Gim­na­zi­je ,,Mi­lo­je Do­bra­ši­no­vić” i Sred­nje elek­tro-eko­nom­ske ško­le u Bi­je­lom Po­lju, na­la­zi se ku­ća pe­de­se­to­go­di­šnjeg Ti­ho­mi­ra Ze­ja­ka, sa­mo­hra­nog oca ko­ji ži­vi sa je­da­na­e­sto­go­di­šnjim i sed­mo­go­di­šnjim dje­te­tom. Od ka­da su ma­li­ša­ni osta­li bez maj­ke, a Ti­ho­mir bez su­pru­ge, ži­vot za njih ni­je ni­ma­lo lak.
Da bi ne­ka­ko sma­njio pro­ble­me u ko­ji­ma se na­la­zi, jer pri­ma sve­ga 130 eura in­va­lid­ske pen­zi­je, Ze­jak je od­lu­čio da ne­ko­me ustu­pi na ko­ri­šće­nje stan od 38 me­ta­ra kva­drat­nih u pri­ze­mlju svo­je ku­će, za pro­tiv­u­slu­gu...
– Na ovaj ko­rak sam se od­lu­čio na­kon do­sta raz­mi­šlja­nja i bor­be sa sa­mim so­bom. Na­i­me, ka­ko sam u te­škom zdrav­stve­nom sta­nju, a s ob­zi­rom da, iz­me­đu osta­log, imam pet ura­đe­nih baj­pa­sa i te­žak sam sr­ča­ni bo­le­snik, te­ško mo­gu se sta­ram oko dvo­je ne­ja­či. Nas tro­je sko­ro sve mo­že­mo da ura­di­mo, ali kad je vri­je­me da dje­ca po­je­du ne­što ,,sa ka­ši­ke”, ku­va­no, na­đe­mo se u pro­ble­mu. Ni­je­sam vi­čan ku­va­nju – ka­že sa­mo­hra­ni otac.
Ze­jak do­da­je da oče­ku­je da onaj ko od nje­ga za­tra­ži krov nad gla­vom po­mog­ne ma­kar nje­go­voj dje­ci.
– Uslov je da taj ne­ko sva­ko­ga da­na sku­va bar je­dan obrok dje­či­ci. Da po­je­du su­pu. I ni­šta im vi­še ne tra­žim – ka­že Ze­jak.
On je po stru­ci tek­stil­ni teh­ni­čar, i ne­ka­da je ra­dio u ,,Vun­ku”, za­tim u Ko­mu­nal­nom ,,Lim” i bio ko­or­di­na­tor jav­nih ra­do­va. Da­nas je in­va­lid­ski pen­zi­o­ner sa pri­ma­nji­ma, od ka­ko ka­že či­ta­vih 131 euro.
– Če­sto se pi­tam ka­ko pre­ži­vlja­va­mo. Kad pla­tim da­žbi­ne: stru­ju, vo­du, te­le­fon, i ku­pim za se­be neo­p­hod­ne lje­ko­ve, osta­ne nam či­ta­vih 60 eura. Od­no­sno, kad se sve pre­ra­ču­na, is­pa­da da je to dnev­no po 70 cen­ti za po jed­no od nas tro­je. E, sad vi­di­te ko­li­ko tre­ba bi­ti struč­njak da za 70 cen­ti je­de ovo jed­no di­je­te – pi­ta Ze­jak, do­da­ju­ći da će usko­ro sti­ći olak­ša­nje u vi­du po­ro­dič­ne pen­zi­je za dje­cu u vi­si­ni od 120 eura.
– I to je opet ma­lo, ali bo­lje ne­go što nam je do­sad bi­lo. Opet ra­ču­nam, pa dnev­no kad poč­ne ta pen­zi­ja za po jed­no od nas ima po 1,40 eura. Ka­ko i to da ras­po­re­dim i raz­vu­čem ni­je­sam pa­me­tan – pi­ta se Ze­jak.
Ka­že da je, ot­kad je ob­ja­vio oglas da ustu­pa ba ko­ri­šće­nje stan, imao je pre­ko 60 te­le­fon­skih po­zi­va, kao i da je de­se­tak po­ro­di­ca do­la­zi­lo na raz­go­vor.
– Još se ni­je­sam od­lu­čio. Mo­ram sve da do­bro iz­va­gam. Ni­je la­ko pre­pu­sti­ti ne­ko­me ovu dje­cu, da ih pri­ču­va i na­hra­ni, kad ja odem do lje­ka­ra. I da im sku­va ne­što da po­je­du. Ne mo­gu sva­ko­ga po sva­ku ci­je­nu ni pri­mi­ti – ka­že Ze­jak.
Dok ćut­ke slu­ša­ju raz­go­vor, či­ni se da su dvo­je ma­li­ša­na ve­o­ma zre­li za svo­je go­di­ne.
– Ni­je la­ko, ali mo­ra­mo da se sna­la­zi­mo. Ni­je mi ni­šta te­ško da ura­dim. Te­ško je osta­ti bez maj­ke, ali mo­ra da se ide da­lje... Če­sto je sa­njam i stal­no mi­slim na nju – ka­že dje­voj­či­ca. Njen brat do­da­je da još če­ka da se nje­go­va maj­ka po­ja­vi pred ku­ćom.
M.N.